Kada žena postane majka, često osetimo kao da nam je ambicija negde nestala i samo želimo da budemo kući sa decom.
To je prirodno, ambicija se povuče da ostavi prostor za brigu o decu. I to traje kod neke žene duže, kod neke kraće. Realnost kad nas pogodi i kada moramo da se vratimo na radno mesto, dok sa druge strane na razdvajanje nismo još spremne – frustracija se pojača. Posao nam se čini dosadnim, ne inspiriše nas, nekad čak i ljuti, kolege nas nerviraju, pogotovo one sa puno ambicije.
Ako te emocije ne proradimo, one se skupljaju kako vreme prolazi i prave nam averziju prema poslu. Dete se priviklo na bake ili na obdanište, ali mama i dalje ne želi da radi, ambicija je negde otišla i ne možemo sa njom da se povežemo čak i kada osetimo želju pored frustracije.
Onda se ta frustracija pretvara polako u nezadovoljstvo poslom. Nije uvek i kod svake žene jako nezadovoljstvo, nekad je više kao neko žuljanje. Osećaj da nešto nije na svom mestu. Pokušavamo da ga ignorišemo. Da mu se prilagodimo.Da izdržimo. Da ga ne osećamo.
To je prirodno, ambicija se povuče da ostavi prostor za brigu o decu. I to traje kod neke žene duže, kod neke kraće. Realnost kad nas pogodi i kada moramo da se vratimo na radno mesto, dok sa druge strane na razdvajanje nismo još spremne – frustracija se pojača. Posao nam se čini dosadnim, ne inspiriše nas, nekad čak i ljuti, kolege nas nerviraju, pogotovo one sa puno ambicije.
Ako te emocije ne proradimo, one se skupljaju kako vreme prolazi i prave nam averziju prema poslu. Dete se priviklo na bake ili na obdanište, ali mama i dalje ne želi da radi, ambicija je negde otišla i ne možemo sa njom da se povežemo čak i kada osetimo želju pored frustracije.
Onda se ta frustracija pretvara polako u nezadovoljstvo poslom. Nije uvek i kod svake žene jako nezadovoljstvo, nekad je više kao neko žuljanje. Osećaj da nešto nije na svom mestu. Pokušavamo da ga ignorišemo. Da mu se prilagodimo.Da izdržimo. Da ga ne osećamo.
Nekada nam padne na pamet ideja kako bi stvari mogle da izgledaju drugačije. Ali brzo odustanemo: „Nije sad vreme“, „Još mi samo to fali...“ Nekada ipak osetimo da kada malo ostanemo u tim idejama, žuljanje se manje oseća. Pa krenemo da ih razvijamo. Ali retko koja žena, sedne i zaista realizuje neku ideju – pretvori je u cilj. To maštanje koje smanjuje žuljanje, bude dovoljno. I to je okej za početak.
Ipak, kada maštanje prestane, žuljanje se javi ponovo. I to nam je jasan pokazatelj, da su ideje važne, da nam pune viziju koja je neophodna za promenu ma koliko ona mala bila, ali da nije jedino dovoljno, da se promena desi u realnosti. Da bi promena ušla "u kosti", da se žuljanje više ne oseća, ona mora da se sprovede u delo. Korak po korak, u skladu sa trenutnim kapacitetima. Svaki pomak je važan.
Ponekad je dovoljan jedan mali korak da počnemo da gradimo profesionalni život koji odgovara osobi koja smo danas. Tako uspeh redefinišemo. Teško je da pakujemo profesionalni život u okvire koji nam više ne odgovaraju jer nam se život promenio rođenjem deteta. Ambicija ja tu, nije se izgubila, samo ne može da se oseća u punom sjaju jer joj nismo dale dovoljno prostora u novim okolnostima, nastavile smo da je guramo u nešto u čemu više ne pripada. Kao kada se ugojimo 10 kila i pokušavamo da obučemo stare farmerke. Ne ide.
Vreme je za preispitivanje. Pošto u nove farmerke svakako ne možemo ući, moramo kupiti one koje nam sada pašu. Da li ćemo krenuti na put mršavljenja i dolaska do starih pantalona, može i to, ali svakako nam treba vreme. Isto je u sa karijerom. Vreme je da sednemo, da poslušamo svoje emocije i da analiziramo, da vidimo šta nam to smeta, šta više ne funkcioniše, šta želimo od posla u ovom životnom periodu i kako sve to da ostvarimo. Vreme je za izazak iz stare definicije karijernog uspeha koje smo imale pre dece. Vreme je za postavljanje čvrstih temelja za uspeh u novim životnim okolnostima. A onda će i ambicija da ponovo da zasija u punom sjaju.
Ipak, kada maštanje prestane, žuljanje se javi ponovo. I to nam je jasan pokazatelj, da su ideje važne, da nam pune viziju koja je neophodna za promenu ma koliko ona mala bila, ali da nije jedino dovoljno, da se promena desi u realnosti. Da bi promena ušla "u kosti", da se žuljanje više ne oseća, ona mora da se sprovede u delo. Korak po korak, u skladu sa trenutnim kapacitetima. Svaki pomak je važan.
Ponekad je dovoljan jedan mali korak da počnemo da gradimo profesionalni život koji odgovara osobi koja smo danas. Tako uspeh redefinišemo. Teško je da pakujemo profesionalni život u okvire koji nam više ne odgovaraju jer nam se život promenio rođenjem deteta. Ambicija ja tu, nije se izgubila, samo ne može da se oseća u punom sjaju jer joj nismo dale dovoljno prostora u novim okolnostima, nastavile smo da je guramo u nešto u čemu više ne pripada. Kao kada se ugojimo 10 kila i pokušavamo da obučemo stare farmerke. Ne ide.
Vreme je za preispitivanje. Pošto u nove farmerke svakako ne možemo ući, moramo kupiti one koje nam sada pašu. Da li ćemo krenuti na put mršavljenja i dolaska do starih pantalona, može i to, ali svakako nam treba vreme. Isto je u sa karijerom. Vreme je da sednemo, da poslušamo svoje emocije i da analiziramo, da vidimo šta nam to smeta, šta više ne funkcioniše, šta želimo od posla u ovom životnom periodu i kako sve to da ostvarimo. Vreme je za izazak iz stare definicije karijernog uspeha koje smo imale pre dece. Vreme je za postavljanje čvrstih temelja za uspeh u novim životnim okolnostima. A onda će i ambicija da ponovo da zasija u punom sjaju.